"Oko 1873. godine u Boljevcu je osnovana pozorišna družina koja početkom 1874. godine daje prve pozorišne predstave. O tome je u dva maha pisao u kragujevačkom listu  ’’Javnost’’ Ilija Stojanović Živković, kafedžija i trgovac iz Boljevca. Tako o predstavi ’’Boj pod Krojom’’, koju je družina davala za Novu 1874. godinu, piše da se ’’skupilo toliko sveta da nije moglo u salu stati’’. Dopisnik je pohvalio družinu i predstavu kao uspelu i upoređuje je sa ’’beogradskom’’ čije je pozorište  samo ’’bolje okićeno". [...]

Samo mesec dana kasnije pozorišna družina je prikazala i drugu predstavu – ’’Vojevanje Ajduk Veljkovo u Negotini protiv Turaka’’. Isti dopisnik javlja: ’’Predstava je divna  bila, sa dosta publike, a mnogi nisu mogli dobiti bilete’’."

Stevan Veljković,  Boljevac i okolina I, Istorijski arhiv TK, Zaječar, 1986. strana 137

U prethodnom periodu, posetioci sajta www.boljevac-online.net imali su prilike da svojim glasom ocene nivo zdravstvene zaštite u Boljevcu.
Anketa je bila aktivna od  27. novembra 2008. godine do 2. januara 2009. U tom periodu glasalo je 56 posetilaca sajta i to: 27 posetilaca (37,5% ) smatra da je zdravstvena zaštita u Boljevcu na zadovoljavajućem nivou. Njih 18 (32,1%) smatra da je zdravstvena zaštita na veoma niskom nivou, dok 11 glasača (19,6%) smatra da je dobra. Pet posetilaca (8,9%) izjasnilo se da je zaštita podnošljiva, a samo jedan (1,8%) da je odlična.
Zahvaljujemo Vam se na učešću i pozivamo Vas da sa nama podelite svoje mišljenje o bitnim pitanjima koja se tiču naše varoši…
Ukoliko imate predloge o anketama koje bi u narednom periodu mogle da se nađu na sajtu www.boljevac-online.net, možete ih ostaviti u komentarima ispod ovog teksta ili to isto učiniti na Forumu.

Kada me je administrator ovog sajta zamolio da napišem tekst o nasilju među mladima, rekoh nema problema, prosto k'o pasulj, samo da se informišem levo-desno i ima da ispadne tekst kao pucka, nemilosrdni udar pravedne kritike na sve te momke koji vole da budu nevaljali... Međutim, sutradan (a to je bilo pre skoro dve nedelje) sam seo da malo razmislim o datoj tematici, da pročitam šta su drugi imali da kažu na zadatu temu i zaključio sam da je ipak zadatak znatno teži od mlaćenja pasulja. Povod za tekst je još jedna dogodovština iz boljevačke gimnazije koja je ovaj put malo izašla i u javnost. A procedura zahteva da javnost pokaže svoj feedback i da se u tom dijalogu svih nadležnih iznađe neko rešenje.

Šta se desilo? Pa, imali smo klasični slučaj onoga što bi Amerikanci nazvali bullying – demonstracija sile od strane fizički jačih učenika maskulinog opredeljenja prema par kolega/inica iz odeljenja čije je opredeljenje više štrebersko-gikovsko. Klasičan slučaj, dakle, kako “face” u razredu pokušavaju da pokazivanjem moći reprodukuju svoj legitimitet alfa mužjaka. Doduše, nije se radilo o nekakvim fizičkim sukobima, više je to bio psihički atak na ličnost introvertnijih, tiših i smirenijih sadrugova iz odeljenja, više se radilo o tome da su “bilderčići” sami sebi želeli da dokažu da imaju onu mušku stvar nego što su to želeli da pokažu drugima. Nažalost (ili na sreću, ko će ga znati) niti su se naročito pokazali u svojoj “obdarenosti”, a izgleda da su pogrešili i kad su birali objekte svog socijalnog eksperimenta.

Javnost se oko ovoga, kao što rekoh, malo uskomešala, površina srednjoškolske bonace se zatalasala, a “nadležni” kadar se malo našao na nepoznatom terenu, što je za mene potpuno neočekivano imajući u vidu da se nije desilo ništa novo. I nemam nameru da posebno napadam te dečake, niti da ponavljam tolike floskule kojima vrve naših mediji zadnjih godina o tome kako su nam deca otišla dođavola i kako moramo nešto radikalno da menjamo kako nas jednog dana ne bi sve pobili. Navešću samo kraći spisak stvari koje naši pedagozi, psiholozi, sociolozi i ostali navode kao moguće okidače povećanja nasilja među mladima: poremećaj društvenih vrednosti, jurnjava za statusom i novcem, poremećeni odnosi u porodici, televizija Pink, nasilje u medijima, kompjuterske igre, loš školski sitem, mini suknje, ostajanje do jutra u diskotekama itd, itd. Skromno bih primetio da je tragikomično navoditi ovakve razloge za povećano nasilje među mladima i dodao bih da me takve analize jako podsećaju na priloge na National Geographicu koji govore o razlozima za namnožavanje rakuna na srednjem zapadu Sjedinjenih Američkih Država.

Prvo, da se podsetimo malo kako je to izgledalo kod ranijih generacija srednje škole bez romantičarskih žalopojki o tome kako su mlađe generacije sve gore i gore, a mi smo bili med, mleko i plazma keks! Dakle, da podsetim drage čitaoce da su generacije rođene sedamdesetih pojedine profesore i učenike kačile na čiviluke da tamo vise, a da su generacije rođene osamdesetih terale školske drugove da jedu burek kojim bi prethodno obrisali pod WC-a i tome slično. Ali, razlika je bila evidentna, mladi koji su se tada ponašali nasilnički su ujedno bili jako popularni, kako među drugim učenicima, tako (ovo je najbitnije) i među profesorima. Poslednji slučaj nije takav. Zato je jako bizarno i licemerno isterivati pravdu posle toliko godina života u blaženoj idili utopijske srednje škole gde je sve moglo da prođe, osim baš najvećih gafova. Zato je bizarno pozivati se na uticaje savremenog društva na današnju omladinu. Zato je bez veze sa mozgom izmišljati zabrane koje bi bile još disfunkcionalnije, a najviše mesto na gomili gluposti koji dragi “nadležni” praktikuju je dvolično paternalističko-snishodljivo ponašanje prema srednjoškolcima kao da se radi o stadu ovaca, a ne o inteligentnim i samosvojnim ličnostima sa svojim kakvim-takvim pogledima na svet. Od starijih ih jedino možda odvaja manjak iskustva i neprecizna životna profilisanost, ali to nije ni najmanje opravdanje da se u praksi obrazovanja i vaspitanja maturanti od 18 godina tretiraju na isti način kao petogodišnji obdaništanci ili već gorespomenuti rakuni.

Krajnja rešenja dakle ne postoje, niti su nekad deca bila dobra niti ćemo uspeti da ih sve učinimo dobrima, ali bi bilo lepo da ih sve tretiramo jednako i da ih tretiramo u skladu sa uzrastom i dostojanstvom koji mladi sa 18 godina imaju. Dakle, ne radi se ovde o potrebi velikih društvenih istraživanja, korenitih zahvatanja u dubine obrazovnog sistema, organizovanja seminara i okruglih stolova od strane profesionalnih izumitelja tople vode. Radi se o prostom primenjivanju pravila koja već postoje. O pokazivanju mladima da je odgovornost druga strana medalje za dodeljenu slobodu. Da su pravila prosta, ali da se za njihovo kršenje svi podjednako kažnjavaju. Da se ne sme ugrožavati tuđa sloboda, tuđa ličnost i dostojanstvo i proći nekažnjeno. Čak ću da ustvrdim da dosledno i pravično primenjivanje nagradno-kaznene politike u školskom sistemu (i prema učenicima i prema profesorima!) može da proizvede veće benefite od bilo kog dvopolugodišnjeg kursa iz predmeta poput sociologije, građanskog vaspitanja ili ustava i prava građana.

Davor Nikolić